Myspace Layouts - Myspace Editor - Image Hosting
Generate your own contact table!
О ВУКУ
Вук Стефановић Караџић - живот
"Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може Ñе међу Ñобом разумијевати и умно Ñједињавати; не прелива Ñе у други, не пропада".Пре уÑтанка на почетку деветнаеÑтог века и пре Вука, у очима Европе и у ÑопÑтевеним очима, били Ñмо неÑрећни бунтовници, туђи војници, хајдуци, пандури и чифчије, одметнути или мирни турÑки поданици, који Ñу Ñе тужно поноÑили некадашњим Ñвојим царевима и краљевима, њиховом Ñлободом и њиховим задужбинама-манаÑтирима. УÑанци Ñу Ð½Ð°Ñ Ð¿Ñ€ÐµÐ´Ñтавили Европи и нама Ñамима као ратнике кадре да извојују националну Ñлободу. Вук Ð½Ð°Ñ Ñ˜Ðµ предÑтавио европи и нама Ñамима као народ од духа и дара. УÑтанци и Вук дали Ñу нам име, ÑвеÑÑ‚, Ñамопоузадње, доÑтојанÑтво и отворили нам будућноÑÑ‚. Вођени за Ñву Ñлободу, колико за националну толико и за Ñоцијалну, уÑтанци Ñу непрекидно надахљивали против Ñваког поробљавања – под Обреновићима и Карађорђевићима као и под ћеÑарима и Ñултанима, до наших дана. Утврдивши нашу оÑобеноÑÑ‚ у језику, умотворинама, материјалном и духовном животу, Вук Ð½Ð°Ñ Ñ˜Ðµ из таме турÑке провинције увео у круг европÑких народа – оÑпоÑобљене за преображавање не Ñамо из других него и из Ñебе.
Дубока је веза између Вука и уÑтанка. Рођен у Тршићу 1787, пред Кочину крајину, Вук је имао ÑедамнаеÑÑ‚ година кад је први уÑтанак почео (1804) и двадеÑетшеÑÑ‚ кад Ñе завршио (1813). Пре уÑтанка научио је да чита и пише употребљавајући фишеке умеÑто хартије и барут размућен у води умеÑто маÑтила. У току уÑтанка изгорело му је "око 10 кућа, отац их је у јеÑен правио, а Турци у пролеће палили". До 1808. био је пиÑар код харамбаше Ђорђа Ћурчије, ђак у Карловцима, пиÑар код војводе Јакова Ðенадовића и у Совјету, ученик Велике школе у Београду. Затим је боловао и тражио лека у Тршићу, Ðовом Ñаду и Будиму, одакле Ñе 1810. Ñа згрченом ногом и ходиљом (штулом) вратио у Србију. ПоÑле је био учитељ оÑновне школе у Београду, цариник у Кладову, Ñтарешина брзопаланачког Ñреза. До године 1813, кад Ñе Србија поново подала турÑкој Ñабљи и кад је он – "негдје око половине јеÑени" - дошао у Беч, Ñтекао је невелику школÑку Ñпрему ( из ÑлавенÑког, латинÑког, немачког, иÑторије) и огромно животно иÑкуÑтво. Запамтио је Ñтање пре дахија, под дахијама и за време уÑтанка. «Готово Ñве знатније поглаваре» - запиÑао је у једном пиÑму – "познавао Ñам лично, а Ñ Ð¼Ð½Ð¾Ð³Ð¸Ð¼Ð° Ñам разговарао и у друштву јео и пио." Видео је и велике и мале људе, и велике као мале и мале као велике. Ð Ñ Ð½Ð°Ñ€Ð¾Ð´Ð½Ð¸Ð¼ обичајима, веровањима, умотворинама и језиком бео је тако ÑраÑтао да их није ни оÑећао као знање. Ðо то неÑвеÑно знање било је преÑудно: из њега Ñу Ñе родили језички ÑпиÑи, дело ÑрпÑког народа и дело о ÑÑ€Ñком народу.Други преÑудни чинилац који је Вуку омогућио да поÑтане вожд ÑрпÑког културног уÑтанка било је познанÑтво Ñ ÑƒÑ‡ÐµÐ½Ð¸Ð¼ Ñловенцем Јернејем Копитаром крајем 1813, поÑле Вуковог чланка у СрпÑким новинама о паду Србије. "Што Ñе тиче првога узрока и почетка мога Ñкупљања нашијег народнијег пјеÑама, ријечи и правила у језику, то је једина заÑлуга г.Копитара" - забележио је Вук 1842.Копитар је увео Вука у рад пруживши му драгоцену Ñтручну помоћ. Ðли и Вук Ñе одмах показао као "најбоља глава" међу Србима, "граматички геније", велики уÑтанички дух. УÑтаници Ñу ушли у буну не предвиђајући њене размере, Вук је започео Ñвоје дело не Ñхватајући Ñав његов значај. Ðли убрзо Ñу и они и он поÑтали ÑвеÑни величине подухвата, и код њих и код њега уз непогрешиву интуицију убрзо је Ñтао биÑтри разум. Вук је убрзо разумео да је перо ново оружје у борби за оÑлобођење народа, да без културе нема ни Ñлободе ни напретка, и да то мора бити нова култура: на народном језику и из европÑких и народних извора.ОÑновна обележја нове ÑрпÑке културе утврдио је ДоÑитеј Обрадовић: демократÑки дух, критучки принцип, уÑвајање европÑких тековина, употребу народног језика у књижевноÑти. Ðли употребу народног језика у књижевноÑти ДоÑитеј није изборио,а без тога Ñве друге ознаке нове културе оÑтале би мртва Ñлова. Сувише, ДоÑитеј није видео да Ñу народне умотворине не Ñамо јемÑтво победе народног језика него и величанÑтвени зборник уметничких лепота и моралних пропиÑа и једино тле на коме Ñтрани утицаји могу да израÑту у националне вредноÑти. Вук је Ñве то видео, и Ñве изборио, и зато је он прави вожд ÑрпÑког културном уÑтанка. Без Вука, ДоÑитејев рад у култури не би превазишао значај Кочине крајине у борби за национално оÑлобођење. Ðити би без Вука било читавог потоњег развитка наше културе.ОÑим ДоÑитеја, Вук је међу Србима имао мало и мање важних претходника: у залагању за народни књижевни језик Венцловића и Орфелина, у реформи правопиÑа Мркаља, у обради иÑторије Рајића, у ÑаÑтављању граматике Мразовића, у Ñкупљању поÑловица Мушкатировића. "Пре Вука било је у иÑторији ÑрпÑког језика и речника на народној оÑнови." Ðли то Ñу биле више добре замиÑли него оÑтварења, више подÑтицаји за делење него прилози готови за уграђивање у нове радове већег замаха. Међутим, ни много већи подÑтицаји не би Ñе могли преточити у културну револуцију какву ће Вук извеÑти да је он оÑтао ма у ком ÑрпÑком Ñредишту, у турÑкој или ауÑтријÑкој провинцији, међу непиÑменима или међу духовно пометенима – какви Ñу били, у данашњој Војводини, ÑрпÑки пиÑци у другој половини оÑамнаеÑтог и на почетку деветнаеÑтог века између трију језика: руÑкоÑловенÑког, ÑлавеноÑрпÑког и народног. За револуционарни подухват била је неопходна другачија Ñредина, проÑвећена и благонаклона према напредним новинама. Такву Ñредину Вук је нашао у Бечу, где Ñе и оженио (1818) и где је оÑтао до краја живота (1864), пошто је једном (1828-1831) без уÑпеха покушао да Ñе наÑтани у Србији. У Бечу је Вук Ñтворио Ñвоје неупоредиво дело не Ñамо уз Ñталну и ÑвеÑтрану помоћ Јернеја Копитара него и уз Ñрдачну подршку многих европÑких научника и књижевника, немачких и руÑких у првом реду, Ñ ÐºÐ¾Ñ˜Ð¸Ð¼Ð° га је Копитар довео у везу и међу којима је Јаков Грим, зналац и митологије поред оÑталог, "поред Копитара највише учинио да Ñе међу Ðемцима рашири знање о Србима, о ÑрпÑком језику и о ÑрпÑкој литератури", а Ñамом Вуку био од непроцењиве кориÑти у његову раду. У таквом кругу, ако не темељно и не увек непоÑредно, Вук је могао да Ñе упозна довољно широко Ñа Ñавременом европÑком мишљу о језику, књижевноÑти и иÑторији, о њиховој Ñуштини и значају, о правцима и методама њиховог изучавања, а поÑебно о вредноÑтима народних умотворина (не Ñамо еÑтетÑкој него и за познавање народа и за претварање народног језика у књижевни) и о потреби и начину њиховог запиÑивања и издавања. Само у таквом кругу, а понајвише уз Копитара, Вук је и Ñам могао да научи да пише чиÑтим народним језиком (без примена ÑлавеноÑрпÑког, којих има у његовим ранијим радовима) и да уÑаврши правопиÑ. У Бечу, који је игром збивања поÑтао Ñредиште ÑрпÑке културне револуције, Вук је – ÑƒÐ¿Ñ€ÐºÐ¾Ñ Ð±ÐµÐ´Ð¸ која га је дуго притиÑкивала и ÑƒÐ¿Ñ€ÐºÐ¾Ñ Ñмрти која му је уграбила једанаеÑторо деце – "Ñвој живот много више подређивао књижевном раду него рад животу", тако да Ñе његова биографија, у целом његовом ÑпиÑатељÑком веку, углавном подудара Ñа његовом библиографијом.
Дела
ДЕЛРИЗ ОБЛÐСТИ ЈЕЗИКРИ ÐÐРОДÐЕ КЊИЖЕВÐОСТИ
Мала проÑтонародна ÑлавеноÑербÑка пјеÑнарица (1814) – Вук Ñе изјашњаваза нови правопиÑ: "Пиши као што говориш, а читај како је напиÑано"СрпÑка граматика (1814, 1818 и, на немачком, Ñа Гримовим предговором,1824)СрпÑки ријечник (1818, 1852)СрпÑке народне пјеÑме (1814,1815,1823,1833,1841,1845,1846,1862,1865,1866)СрпÑÐ
ºÐµ народне приповјетке (1821,1853)Први ÑрпÑки буквар (1827)СрпÑке народне поÑловице као и друге као и оне у обичај узете ријечи (1836,1849)Одговори Јовану Хаџићу – Милошу Светићу на његове Ситнице језикоÑловне (1839) и Утуке (1843,1847)ПиÑма Платону Ðтанацковићу о ÑрпÑком језику и правопиÑу (1845)Превод Ðовога завјета (1847)Разни језички и полемички ÑпиÑиДЕЛРИЗ КЊИЖЕВÐЕ ИСТОРИЈЕ И ТЕОРИЈЕО Видаковићевом роману (1817)О Љубибратићевим преводима(1820)О народним умотворинама (у предговорима поменутих збирки)О Ñтарој ÑрпÑкој књижевноÑтиЕТÐОГРÐФСКИ Ð ÐДОВИЦрна Гора и Црногорци (1837, на немачком)Живот и обичаји народа ÑрпÑкога (1867)ИСТОРИЈСКИ СПИСИЖитије Ðјдук-Вељка Петровића (1826)О Ñтарој иÑторији, турÑкој владавини, хајдуцима (1827)Прва година ÑрпÑког војевања на даије (1828)О Милошу Обреновићу (1828, 1832)Као ÑрпÑки Плутарх, или житија знатни Србаља (1829)Друга година ÑрпÑког војевања на даије (1834)Одговор на лажи и опадања у «СрпÑком улаку» (1844)ПравитељÑтвујушчи Ñовјет (1860)ДЕЛРИЗ ГЕОГРÐФИЈЕ И СОЦИОЛОГИЈЕГеографичеÑко-ÑтатиÑ
тичеÑко опиÑаније Србије (1827)ЧÐСОПИСИКовчежић за иÑторију, језик и обичаје (1849)Даница (1826,1827,1828,1829,1834)
English:
Vuk Stefanović Karadžić 1787-1864(Also referred to as Vuk Stefanović, Vuk Karadžić, and Vuk) Serbian folklorist and language reformer.
INTRODUCTIONKaradžić's contributions to Serbian culture stem from his interest in developing a national literature and language that would reflect and preserve the language, songs, and stories of Serbia's peasantry. His career is defined by two main areas of scholarship: the collection of Serbian folklore and the reform of Serbian language. Karadžić edited and published numerous collections of folksongs, folklore, and customs, as well as a Serbian grammar and dictionary. Because of his extensive documentation of the folk culture and the vernacular language of the Serbian people, Karadžić is affectionately known by his first name, Vuk, in his native country.
Biographical InformationKaradžić was born on November 6, 1787, in Tršić, Serbia, then under Turkish rule, in a village not far from Belgrade. His parents, Stefan and Jegda Joksimovic, were peasant farmers whose five previous children had all died in infancy. They named their sixth child Vuk, or wolf, to protect him from death. Little is known about Karadžić's early childhood except that he taught himself to read and write and briefly attended school at the monastery of Tronosa. His most valuable education came from living at home where he learned the folk customs, rituals, and songs that would inform his early writings. In 1804, a Serb uprising against the Turks resulted in a period of Serbian liberation that lasted until 1813. During this time Karadžić went to Austria where he attended school, learned German and Latin, and was exposed to Western culture. In 1808, Karadžić began to suffer from pain in his legs, feet, and hands; an undiagnosed illness affecting his left leg forced him to walk with a crutch for the rest of his life.In 1813, when the Turks again conquered Serbia, Karadžić fled to Vienna. It was shortly after his move to Austria that Karadžić attracted the attention of Jernej Kopitar, an Austrian censor, by submitting an article written in the Serbian popular language. Kopitar became Karadžić's friend, advisor, and supporter; not only did he praise and publicize Karadžić's work but he also suggested directions for future scholarship. In 1814, Karadžić published his first collection of folksongs and a grammar to help readers understand his materials. Based on the positive response to these two works, Karadžić published another volume of folksongs the following year. In 1818 Karadžić traveled to Russia to seek intellectual and financial support for his research and writings, and then returned to Serbia to gather additional material for the second and third volumes of an enlarged, four-volume collection of folksongs. In 1823, Karadžić visited Jacob Grimm, who had written a positive review of the third volume of the folksongs, and who introduced him to Johann Wolfgang von Goethe. Between 1828 and 1832, Karadžić worked for Prince Milos Obrenovic, who had led a successful overthrow of the Turks in 1815. Karadžić's duties included teaching French to Obrenovic's sons, translating Napoleonic Laws into Serbian, and writing Serbian history. Karadžić's work for Obrenovic, and by extension for Serbia, ended in 1832 when Karadžić's alphabet and folksongs were condemned by the Orthodox Church as subversive and vulgar. The opposition to his work failed to discourage Karadžić, however, and in 1833 when he was permitted to re-enter Austria, he published the fourth volume of his expanded folksong collection in violation of the Church's ban. By 1835, much of the opposition to his work had subsided, and Karadžić was awarded a pension for service to his country. The pension and the official recognition that accompanied it enabled Karadžić to travel, collect material, and revise his earlier collections of Serbian folklore, culture, and history. Karadžić died in Vienna in 1864.
Major WorksKaradžić's interest in folk life and folklore developed from his own upbringing as the son of peasant-farmers, as did his development of a Serbian language based on the vernacular. His work can be categorized into two overlapping areas: language reform and collections of folk material. Karadžić wrote Pismenica serbskoga iezika (Grammar of the Serbian People) in 1814. He substantially revised the handbook by 1818, the same year he published his Srpski rjeÄnik (Serbian Dictionary), the first dictionary of spoken Serbian. Karadžić's work focused on the language of the peasantry, the people with whom he identified, as opposed to the more formal language of Church Slavic tempered with Russian. His first two collections of Serbian folklore, Mala prostonarodnja slaveno-serbska pjesnarica (A Simple Little Slaveno-Serbian Songbook), and Narodna srbska pjesnarica (A Serbian Book of Folksongs), were published in 1814 and 1815 respectively. These oral narratives, recorded from immigrants living in Srem, rather than written from memory, were Karadžić's first foray into the collection and publication of folklore and established the focus of his scholarship; from that point on, he began to travel extensively and collect material in a more methodological fashion. Karadžić's primary research resulted in an expanded and considerably different collection of these two early works. This new collection was published in four volumes between 1823 and 1833: Zenske pjesme (1824; Women's Songs); Pjesme junaÄke najstarije (1823; Oldest Heroic Songs); Pjesme junaÄke srednjijeh vremena (1823; Heroic Songs of the Middle Period); and Pjesme junaÄke novijih vremena o vojevanju za slobodu (1833; Heroic Songs of Recent Times of the War for Freedom). Publication of the first volume, Women's Songs, was delayed because the Austrian government feared Karadžić's writing would encourage hatred of the Turks and sedition against the Turkish government. Thus volumes two and three preceded the first volume by one year. Another folk collection, Srpske narodne poslovice (Proverbs), followed in 1836. Karadžić's two areas of research yielded a vivid picture of Serbian life and customs and his work helped to define a Serbian national literature and literary culture.
Critical ReceptionKaradžić is considered a major force both in the development of Serbian language and in the collection of Serbian folklore. These two areas—linguistic and folkloristic—are the focus of the majority of scholarship on Karadžić. Early folklorists, notably Jacob Grimm, praised Karadžić's collections and commitment to his country's folk culture. Their reaction has informed most of the contemporary scholarship on Karadžić. Many critics, including Yvonne R. Lockwood, Albert B. Lord, Nikola R. Pribić (see further reading), and Pavel Ivić, concentrate on Karadžić's importance in the development of Serbian, Yugoslavian, and Balkan folklore studies. Some folklorists focus on the role of Karadžić's informants and the oral tradition, as does Svetozar Koljević (see further reading). Other scholars are interested in Karadžić's work with linguistics and language reform. Included in this category are such critics as Thomas Butler and Benjamin Stolz who assert the importance of the relationship between Karadžić and Jernej Kopitar in the development of Karadžić's Grammar of the Serbian People and Serbian Dictionary. Duncan Wilson (see further reading) has produced a comprehensive English-language study that provides an examination of Karadžić in the context of the history and politics of Serbia and its neighbors. Together these works reassert the importance of Karadžić's contributions to Serbian culture.