Vuk Stefanović Karadžić profile picture

Vuk Stefanović Karadžić

I am here for Friends

About Me


Myspace Layouts - Myspace Editor - Image Hosting

Generate your own contact table!

О ВУКУ

Вук Стефановић Караџић - живот

"Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада".Пре устанка на почетку деветнаестог века и пре Вука, у очима Европе и у сопстевеним очима, били смо несрећни бунтовници, туђи војници, хајдуци, пандури и чифчије, одметнути или мирни турски поданици, који су се тужно поносили некадашњим својим царевима и краљевима, њиховом слободом и њиховим задужбинама-манастирима. Усанци су нас представили Европи и нама самима као ратнике кадре да извојују националну слободу. Вук нас је представио европи и нама самима као народ од духа и дара. Устанци и Вук дали су нам име, свест, самопоузадње, достојанство и отворили нам будућност. Вођени за сву слободу, колико за националну толико и за социјалну, устанци су непрекидно надахљивали против сваког поробљавања – под Обреновићима и Карађорђевићима као и под ћесарима и султанима, до наших дана. Утврдивши нашу особеност у језику, умотворинама, материјалном и духовном животу, Вук нас је из таме турске провинције увео у круг европских народа – оспособљене за преображавање не само из других него и из себе. Дубока је веза између Вука и устанка. Рођен у Тршићу 1787, пред Кочину крајину, Вук је имао седамнаест година кад је први устанак почео (1804) и двадесетшест кад се завршио (1813). Пре устанка научио је да чита и пише употребљавајући фишеке уместо хартије и барут размућен у води уместо мастила. У току устанка изгорело му је "око 10 кућа, отац их је у јесен правио, а Турци у пролеће палили". До 1808. био је писар код харамбаше Ђорђа Ћурчије, ђак у Карловцима, писар код војводе Јакова Ненадовића и у Совјету, ученик Велике школе у Београду. Затим је боловао и тражио лека у Тршићу, Новом саду и Будиму, одакле се 1810. са згрченом ногом и ходиљом (штулом) вратио у Србију. После је био учитељ основне школе у Београду, цариник у Кладову, старешина брзопаланачког среза. До године 1813, кад се Србија поново подала турској сабљи и кад је он – "негдје око половине јесени" - дошао у Беч, стекао је невелику школску спрему ( из славенског, латинског, немачког, историје) и огромно животно искуство. Запамтио је стање пре дахија, под дахијама и за време устанка. «Готово све знатније поглаваре» - записао је у једном писму – "познавао сам лично, а с многима сам разговарао и у друштву јео и пио." Видео је и велике и мале људе, и велике као мале и мале као велике. А с народним обичајима, веровањима, умотворинама и језиком бео је тако срастао да их није ни осећао као знање. Но то несвесно знање било је пресудно: из њега су се родили језички списи, дело српског народа и дело о срском народу.Други пресудни чинилац који је Вуку омогућио да постане вожд српског културног устанка било је познанство с ученим словенцем Јернејем Копитаром крајем 1813, после Вуковог чланка у Српским новинама о паду Србије. "Што се тиче првога узрока и почетка мога скупљања нашијег народнијег пјесама, ријечи и правила у језику, то је једина заслуга г.Копитара" - забележио је Вук 1842.Копитар је увео Вука у рад пруживши му драгоцену стручну помоћ. Али и Вук се одмах показао као "најбоља глава" међу Србима, "граматички геније", велики устанички дух. Устаници су ушли у буну не предвиђајући њене размере, Вук је започео своје дело не схватајући сав његов значај. Али убрзо су и они и он постали свесни величине подухвата, и код њих и код њега уз непогрешиву интуицију убрзо је стао бистри разум. Вук је убрзо разумео да је перо ново оружје у борби за ослобођење народа, да без културе нема ни слободе ни напретка, и да то мора бити нова култура: на народном језику и из европских и народних извора.Основна обележја нове српске културе утврдио је Доситеј Обрадовић: демократски дух, критучки принцип, усвајање европских тековина, употребу народног језика у књижевности. Али употребу народног језика у књижевности Доситеј није изборио,а без тога све друге ознаке нове културе остале би мртва слова. Сувише, Доситеј није видео да су народне умотворине не само јемство победе народног језика него и величанствени зборник уметничких лепота и моралних прописа и једино тле на коме страни утицаји могу да израсту у националне вредности. Вук је све то видео, и све изборио, и зато је он прави вожд српског културном устанка. Без Вука, Доситејев рад у култури не би превазишао значај Кочине крајине у борби за национално ослобођење. Нити би без Вука било читавог потоњег развитка наше културе.Осим Доситеја, Вук је међу Србима имао мало и мање важних претходника: у залагању за народни књижевни језик Венцловића и Орфелина, у реформи правописа Мркаља, у обради историје Рајића, у састављању граматике Мразовића, у скупљању пословица Мушкатировића. "Пре Вука било је у историји српског језика и речника на народној основи." Али то су биле више добре замисли него остварења, више подстицаји за делење него прилози готови за уграђивање у нове радове већег замаха. Међутим, ни много већи подстицаји не би се могли преточити у културну револуцију какву ће Вук извести да је он остао ма у ком српском средишту, у турској или аустријској провинцији, међу неписменима или међу духовно пометенима – какви су били, у данашњој Војводини, српски писци у другој половини осамнаестог и на почетку деветнаестог века између трију језика: рускословенског, славеносрпског и народног. За револуционарни подухват била је неопходна другачија средина, просвећена и благонаклона према напредним новинама. Такву средину Вук је нашао у Бечу, где се и оженио (1818) и где је остао до краја живота (1864), пошто је једном (1828-1831) без успеха покушао да се настани у Србији. У Бечу је Вук створио своје неупоредиво дело не само уз сталну и свестрану помоћ Јернеја Копитара него и уз срдачну подршку многих европских научника и књижевника, немачких и руских у првом реду, с којима га је Копитар довео у везу и међу којима је Јаков Грим, зналац и митологије поред осталог, "поред Копитара највише учинио да се међу Немцима рашири знање о Србима, о српском језику и о српској литератури", а самом Вуку био од непроцењиве користи у његову раду. У таквом кругу, ако не темељно и не увек непосредно, Вук је могао да се упозна довољно широко са савременом европском мишљу о језику, књижевности и историји, о њиховој суштини и значају, о правцима и методама њиховог изучавања, а посебно о вредностима народних умотворина (не само естетској него и за познавање народа и за претварање народног језика у књижевни) и о потреби и начину њиховог записивања и издавања. Само у таквом кругу, а понајвише уз Копитара, Вук је и сам могао да научи да пише чистим народним језиком (без примена славеносрпског, којих има у његовим ранијим радовима) и да усаврши правопис. У Бечу, који је игром збивања постао средиште српске културне револуције, Вук је – упркос беди која га је дуго притискивала и упркос смрти која му је уграбила једанаесторо деце – "свој живот много више подређивао књижевном раду него рад животу", тако да се његова биографија, у целом његовом списатељском веку, углавном подудара са његовом библиографијом.

Дела

ДЕЛА ИЗ ОБЛАСТИ ЈЕЗИКА И НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Мала простонародна славеносербска пјеснарица (1814) – Вук се изјашњаваза нови правопис: "Пиши као што говориш, а читај како је написано"Српска граматика (1814, 1818 и, на немачком, са Гримовим предговором,1824)Српски ријечник (1818, 1852)Српске народне пјесме (1814,1815,1823,1833,1841,1845,1846,1862,1865,1866)СрпсРºÐµ народне приповјетке (1821,1853)Први српски буквар (1827)Српске народне пословице као и друге као и оне у обичај узете ријечи (1836,1849)Одговори Јовану Хаџићу – Милошу Светићу на његове Ситнице језикословне (1839) и Утуке (1843,1847)Писма Платону Атанацковићу о српском језику и правопису (1845)Превод Новога завјета (1847)Разни језички и полемички списиДЕЛА ИЗ КЊИЖЕВНЕ ИСТОРИЈЕ И ТЕОРИЈЕО Видаковићевом роману (1817)О Љубибратићевим преводима(1820)О народним умотворинама (у предговорима поменутих збирки)О старој српској књижевностиЕТНОГРАФСКИ РАДОВИЦрна Гора и Црногорци (1837, на немачком)Живот и обичаји народа српскога (1867)ИСТОРИЈСКИ СПИСИЖитије Ајдук-Вељка Петровића (1826)О старој историји, турској владавини, хајдуцима (1827)Прва година српског војевања на даије (1828)О Милошу Обреновићу (1828, 1832)Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља (1829)Друга година српског војевања на даије (1834)Одговор на лажи и опадања у «Српском улаку» (1844)Правитељствујушчи совјет (1860)ДЕЛА ИЗ ГЕОГРАФИЈЕ И СОЦИОЛОГИЈЕГеографическо-ÑÑ‚Ð°Ñ‚Ð¸Ñ Ñ‚ическо описаније Србије (1827)ЧАСОПИСИКовчежић за историју, језик и обичаје (1849)Даница (1826,1827,1828,1829,1834)

English:

Vuk Stefanović Karadžić 1787-1864(Also referred to as Vuk Stefanović, Vuk Karadžić, and Vuk) Serbian folklorist and language reformer. INTRODUCTIONKaradžić's contributions to Serbian culture stem from his interest in developing a national literature and language that would reflect and preserve the language, songs, and stories of Serbia's peasantry. His career is defined by two main areas of scholarship: the collection of Serbian folklore and the reform of Serbian language. Karadžić edited and published numerous collections of folksongs, folklore, and customs, as well as a Serbian grammar and dictionary. Because of his extensive documentation of the folk culture and the vernacular language of the Serbian people, Karadžić is affectionately known by his first name, Vuk, in his native country. Biographical InformationKaradžić was born on November 6, 1787, in Tršić, Serbia, then under Turkish rule, in a village not far from Belgrade. His parents, Stefan and Jegda Joksimovic, were peasant farmers whose five previous children had all died in infancy. They named their sixth child Vuk, or wolf, to protect him from death. Little is known about Karadžić's early childhood except that he taught himself to read and write and briefly attended school at the monastery of Tronosa. His most valuable education came from living at home where he learned the folk customs, rituals, and songs that would inform his early writings. In 1804, a Serb uprising against the Turks resulted in a period of Serbian liberation that lasted until 1813. During this time Karadžić went to Austria where he attended school, learned German and Latin, and was exposed to Western culture. In 1808, Karadžić began to suffer from pain in his legs, feet, and hands; an undiagnosed illness affecting his left leg forced him to walk with a crutch for the rest of his life.In 1813, when the Turks again conquered Serbia, Karadžić fled to Vienna. It was shortly after his move to Austria that Karadžić attracted the attention of Jernej Kopitar, an Austrian censor, by submitting an article written in the Serbian popular language. Kopitar became Karadžić's friend, advisor, and supporter; not only did he praise and publicize Karadžić's work but he also suggested directions for future scholarship. In 1814, Karadžić published his first collection of folksongs and a grammar to help readers understand his materials. Based on the positive response to these two works, Karadžić published another volume of folksongs the following year. In 1818 Karadžić traveled to Russia to seek intellectual and financial support for his research and writings, and then returned to Serbia to gather additional material for the second and third volumes of an enlarged, four-volume collection of folksongs. In 1823, Karadžić visited Jacob Grimm, who had written a positive review of the third volume of the folksongs, and who introduced him to Johann Wolfgang von Goethe. Between 1828 and 1832, Karadžić worked for Prince Milos Obrenovic, who had led a successful overthrow of the Turks in 1815. Karadžić's duties included teaching French to Obrenovic's sons, translating Napoleonic Laws into Serbian, and writing Serbian history. Karadžić's work for Obrenovic, and by extension for Serbia, ended in 1832 when Karadžić's alphabet and folksongs were condemned by the Orthodox Church as subversive and vulgar. The opposition to his work failed to discourage Karadžić, however, and in 1833 when he was permitted to re-enter Austria, he published the fourth volume of his expanded folksong collection in violation of the Church's ban. By 1835, much of the opposition to his work had subsided, and Karadžić was awarded a pension for service to his country. The pension and the official recognition that accompanied it enabled Karadžić to travel, collect material, and revise his earlier collections of Serbian folklore, culture, and history. Karadžić died in Vienna in 1864. Major WorksKaradžić's interest in folk life and folklore developed from his own upbringing as the son of peasant-farmers, as did his development of a Serbian language based on the vernacular. His work can be categorized into two overlapping areas: language reform and collections of folk material. Karadžić wrote Pismenica serbskoga iezika (Grammar of the Serbian People) in 1814. He substantially revised the handbook by 1818, the same year he published his Srpski rječnik (Serbian Dictionary), the first dictionary of spoken Serbian. Karadžić's work focused on the language of the peasantry, the people with whom he identified, as opposed to the more formal language of Church Slavic tempered with Russian. His first two collections of Serbian folklore, Mala prostonarodnja slaveno-serbska pjesnarica (A Simple Little Slaveno-Serbian Songbook), and Narodna srbska pjesnarica (A Serbian Book of Folksongs), were published in 1814 and 1815 respectively. These oral narratives, recorded from immigrants living in Srem, rather than written from memory, were Karadžić's first foray into the collection and publication of folklore and established the focus of his scholarship; from that point on, he began to travel extensively and collect material in a more methodological fashion. Karadžić's primary research resulted in an expanded and considerably different collection of these two early works. This new collection was published in four volumes between 1823 and 1833: Zenske pjesme (1824; Women's Songs); Pjesme junačke najstarije (1823; Oldest Heroic Songs); Pjesme junačke srednjijeh vremena (1823; Heroic Songs of the Middle Period); and Pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu (1833; Heroic Songs of Recent Times of the War for Freedom). Publication of the first volume, Women's Songs, was delayed because the Austrian government feared Karadžić's writing would encourage hatred of the Turks and sedition against the Turkish government. Thus volumes two and three preceded the first volume by one year. Another folk collection, Srpske narodne poslovice (Proverbs), followed in 1836. Karadžić's two areas of research yielded a vivid picture of Serbian life and customs and his work helped to define a Serbian national literature and literary culture. Critical ReceptionKaradžić is considered a major force both in the development of Serbian language and in the collection of Serbian folklore. These two areas—linguistic and folkloristic—are the focus of the majority of scholarship on Karadžić. Early folklorists, notably Jacob Grimm, praised Karadžić's collections and commitment to his country's folk culture. Their reaction has informed most of the contemporary scholarship on Karadžić. Many critics, including Yvonne R. Lockwood, Albert B. Lord, Nikola R. Pribić (see further reading), and Pavel Ivić, concentrate on Karadžić's importance in the development of Serbian, Yugoslavian, and Balkan folklore studies. Some folklorists focus on the role of Karadžić's informants and the oral tradition, as does Svetozar Koljević (see further reading). Other scholars are interested in Karadžić's work with linguistics and language reform. Included in this category are such critics as Thomas Butler and Benjamin Stolz who assert the importance of the relationship between Karadžić and Jernej Kopitar in the development of Karadžić's Grammar of the Serbian People and Serbian Dictionary. Duncan Wilson (see further reading) has produced a comprehensive English-language study that provides an examination of Karadžić in the context of the history and politics of Serbia and its neighbors. Together these works reassert the importance of Karadžić's contributions to Serbian culture.

My Interests

Реформа Ћирилице

The Serbian Cyrillic Alphabet(azbuka)

Први Српски Буквар

U Beču objavljuje za “Novine srbske” članak “Propast Serbije” 1813. godine.

1814. godine objavljuje “Malu prostonarodnu slaveno-serbsku pesnaricu”, u kojoj je sabran veliki broj lirskih i par epskih narodnih pesama.

Iste godine objavljuje “Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu”

Vrlo značajno njegovo delo za srpski jezik i književnost je “Srpski rječnik”, uz koji je izdao i prošireno izdanje gramatike1818. godine.

GODINA VUKOVE POBEDE 1847.

Izdata su četiri dela koja su srpskim književnicima dokazala da i narodni jezik može da bude književni.To su: “Gorski vijenac”-P.Petrović Njegoš, “Pesme”-Branko Radičević, “Rat za srpski jezik i pravopis”-Đura Daničić i Vukov prevod “Novog zavjeta”.

Books:

ДелаДЕЛА ИЗ ОБЛАСТИ ЈЕЗИКА И НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИМала простонародна славеносербска пјеснарица (1814) – Вук се изјашњава за нови правопис: »Пиши као што говориш, а читај како је написано»Српска граматика (1814, 1818 и, на немачком, са Гримовим предговором,1824)Српски ријечник (1818, 1852)Српске народне пјесме (1814,1815,1823,1833,1841,1845,1846,1862,1865,1866)СрпсРºÐµ народне приповјетке (1821,1853)Први српски буквар (1827)Српске народне пословице као и друге као и оне у обичај узете ријечи (1836,1849)Одговори Јовану Хаџићу – Милошу Светићу на његове Ситнице језикословне (1839) и Утуке (1843,1847)Писма Платону Атанацковићу о српском језику и правопису (1845)Превод Новога завјета (1847)Разни језички и полемички списиДЕЛА ИЗ КЊИЖЕВНЕ ИСТОРИЈЕ И ТЕОРИЈЕО Видаковићевом роману (1817)О Љубибратићевим преводима(1820)О народним умотворинама (у предговорима поменутих збирки)О старој српској књижевностиЕТНОГРАФСКИ РАДОВИЦрна Гора и Црногорци (1837, на немачком)Живот и обичаји народа српскога (1867)ИСТОРИЈСКИ СПИСИЖитије Ајдук-Вељка Петровића (1826)О старој историји, турској владавини, хајдуцима (1827)Прва година српског војевања на даије (1828)О Милошу Обреновићу (1828, 1832)Као српски Плутарх, или житија знатни Србаља (1829)Друга година српског војевања на даије (1834)Одговор на лажи и опадања у «Српском улаку» (1844)Правитељствујушчи совјет (1860)ДЕЛА ИЗ ГЕОГРАФИЈЕ И СОЦИОЛОГИЈЕГеографическо-ÑÑ‚Ð°Ñ‚Ð¸Ñ Ñ‚ическо описаније Србије (1827)ЧАСОПИСИКовчежић за историју, језик и обичаје (1849)Даница (1826,1827,1828,1829,1834)

My Blog

The Life and Times of Vuk Stefanovic Karadzic, 1787-1864

Vuk Stefanovi Karad~i 1787-1864(Also referred to as Vuk Stefanovi, Vuk Karad~i, and Vuk) Serbian folklorist and language reformer.INTRODUCTIONKarad~i's contributions to Serbian culture stem from ...
Posted by Vuk Stefanovi Karad~i on Wed, 30 Apr 2008 07:16:00 PST

!@?A:5 =0@>4=5 ?@8?>28X5B:5 1853 8 1870

C: !B5D0=>28[ 0@0_8[: @28 A@?A:8 1C:20@ (1827, D0:A8<8;=> 8740Z5, A0 15;5H:>< C1><8@0 !B>X0=>28[0 87 1924.)C: !B5D0=>28[ 0@0_8[: 0@>4=5 A@?A:5 ?@8?>28X5B:5 (1821)C: !B5D0=>28[ 0@0_8[: &@=0 >...
Posted by Vuk Stefanovi Karad~i on Wed, 30 Apr 2008 07:11:00 PST

0@>4=5 A@?A:5 ?@8?>28X5B:5 (1821)

0?8A0> . !. # 5GC, 1821.!04@60X @543>2>@ !@?A:5 =0@>4=5 ?@8?>28X5B:5 I. ;0 65=0.II. 06 70 >?:;04C.III. 52>X:0, C4>28F0 8 ?CHB5=8F0IV. @> 8 :048X0.V. @> A >=>30 A28X5B0...
Posted by Vuk Stefanovi Karad~i on Wed, 30 Apr 2008 06:55:00 PST

@28 A@?A:8 1C:20@

3;54 !@?A:>30 C:20@0 (@. !?. II, 280).- C: X5 G5AB> C ?>;5<8F8 3>2>@8> :0:> <8 =5<0<> =0 A@?A:>< X578:C =5 A0<> =8:0:28E H:>;A:8E :Z830, =53> =8 C:20@0, 87 :>30 18 45F0 ?>G8Z0;0 CG8B8 A@?A:8 G8B0...
Posted by Vuk Stefanovi Karad~i on Wed, 30 Apr 2008 06:50:00 PST

O Vukovom rodnom mestu

        Postoje mesta koja su mala po broju stanovnika i po prostoru koji zauzimaju, ali su po svome imenu velika i poznata u celom svetu. Takva su ...
Posted by Vuk Stefanovi Karad~i on Wed, 30 Apr 2008 06:45:00 PST

O Vuku

        Kada se Vuk Karadzic rodio, krajem XVIII veka tj. 6. novembra 1787. godine u podrinjskom selu Trsicu, Srbijom su i dalje vladali Turci. U k...
Posted by Vuk Stefanovi Karad~i on Wed, 30 Apr 2008 06:42:00 PST