PODRZITE I VI INICIJATIVU " DUSKOVA ULICA U BOS BRODU"
====================================================== Pozivamo sve zainteresovane da potpisu online inicijativu da se jednoj Brodskoj ulici dodijeli naziv ulica Duska Trifunovica.
Vasi potpisi ce biti prilozeni gradskim vlastima, zajedno sa potpisima koji su prikupljeni u akciji sakupljanja potpisa na gradskom trgu koja je pocela u subotu 15.marta 2008.godine.
KLIK i POTPISI www. nasgrad. com Hvala..........
Savjet mladih PDP Bos.Brod
Myspace Layouts by Pimp-My-Profile.com
Duško Trifunovic 1933-2006,
pesnik svih generacija Pamtite me po pesmama mojim !
„Prijatelji bivši, prijatelji buduci, pamtite me po pjesmama mojim“ pevao je veliki pesnik Duško Trifunovic, koji je, po sopstvenoj želji sahranjen, u Sremskim Karlovcima. Dakako, ovaj stvaralac koji je ispisao tolike stihove "Bijelom dugmetu", Coli, Arsenu Dedicu, Jadranki Stojakovic,Nedi Ukraden, Indexima,Teskoj Industriji, Vajti... ostace zapamcen po „pjesmama svojim“, ali ne samo po tome. Osim što je objavio 84 zbirke poezije, pisao je i romane, scenarije za filmove, dobitnik je brojnih nagrada, medu kojima je i Savezna nagrada za brigu o deci. Roden kraj Bosanskog Broda (1933.) veci deo svog života proveo je u Sarajevu, da bi ga ratni vihor 1992. doveo u Novi Sad gde je možda i dalje nosio „kako mu ga skroje“, ali o tome nije pricao. „Bio je covek izvesnog paradoksa“, veli pesnik Jovan Zivlak, Trifunovicev prijatelj i veliki poštovalac njegovog dela.
„S jedne strane imali smo utisak da je prihvacen, popularni pesnik, i da je dobrodošao“, prica Zivlak za „Blic“. „S druge strane, imao je jednu vrstu unutarnjeg nesporazuma sa svetom i, rekao bih, taman doživljaj tog sveta. To se vidi i u njegovoj poeziji i u njegovom životu. Citaoci i javnost su teško prihvatali ili nisu hteli da vide jednu vrstu rezignacije, skepticnosti i cak fatalizma u njegovoj poeziji, pa i u njegovoj licnosti. Nesporno da je to osecanje još više pojacano njegovim iznudenim dolaskom u Novi Sad, jer je morao da napusti Sarajevo i pocne život u neprilicno doba. Ne može se reci da nije bilo dobre volje u Novom Sadu prema njemu, ali to je prevashodno bila volja prijatelja i pojedinaca koji su mu pomogli. Ja ne mogu da svedocim, ali pricalo se da su ga izneverili bivši veliki prijatelji. Meni se cini da je bio suštinski usamljen. Živeo je za poeziju, cemu je svedok i njegov veliki prijatelj Pero Zubac.“
Ostace, ipak, obavijeno velom tajne da li je još kao mlad pesnik, ovencan prestižnom Brankovom nagradom, mislio „da se zvjeri boje vatre koja trag mu prati“, ali da je verovao da „dokle p(j)eva, dotle i postoji“, izvesno je. Bar tako o njemu za „Blic“ govori pesnik Pero Zubac.
„Duško Trifunovic je dobio Brankovu nagradu 1958. godine, u ranim godinama postao i deo Novog Sada i Sremskih Karlovaca (koji su tada bili jedan grad). Ja sam u Novi Sad došao neku godinu kasnije i cim sam postao pesnikom, ‘Mostarske kiše’ su me dovele i do njega u Sarajevo. Tada sam video kako se mladi svet oko njega okuplja i kako on veliki deo svog vremena, pa i dara, troši u jednu nesigurnu, ali tako važnu, investiciju - mlade pesnike. Naše potpuno prijateljstvo zacelo se njegovim dolaskom u Novi Sad 1992. Jedno vreme uz njega je bio i sin mu Severin. A onda se Severin, uz ocevu saglasnost, pridružio sestri Ani i majci Dani u Sloveniji. Duško, ma koliko izgledao društven, bio je covek koji je voleo samocu. Bolje reci osamljenost. Imao je u Novom Sadu puno prijatelja. U svojim teškim godinama sreo je u Zmaj Jovinoj ulici Milorada Mircica, tadašnjeg gradonacelnika koji je odrastao na njegovoj poeziji i koji ga je pozvao na kafu. Kada su ušli u Gradsku skupštinu, Duško je pomislio (kako je napisao u svojim ispovestima) da ga mladi cinovnik vodi u skupštinski bife jer je tamo jeftinije. Kad su ušli u gradonacelnikovu kancelariju, Duško je pitao: ‘Šta si ti?’, a Mircic je odgovorio da je predsednik. Iz tog anegdotskog dogadaja ubrzo je dobio i lep, mali stan u Ulici Oblacica Rada i Duško više nije bio beskucnik. Kasnije je promenio lokaciju jer je bio zadovoljan i garsonjerom, a i da bi mogao da kupi kucicu u Sremskim Karlovcima da bi mu brat Luka i snaha Sofija bili bliže. Kad u garsonjeru više nije mogao da se penje, otežao od kosmickog umora, uz pomoc kluba ‘Instel’ preselio se u prizemlje u centru grada. Sve to, kad se ovako gleda, izgleda da mu je bilo lako. Ako je bilo nepravdi prema Dušku, one nisu bile od pojedinaca. Videlo se u Sremskim Karlovcima na ispracaju da nikada niko, posle sahrane Branka Radicevica, na Stražilovu nije okupio više ljudi. Inace, on i ja i najuži krug naših prijatelja o smrti smo razgovarali samo kao o opštoj kategoriji.
text prenesen od BLIC kultura! Hvala