Ðorde Balaševic

Ime mi je Ðorde Balaševic… Prijatelji me, uglavnom, zovu Ðole… Neprijatelji me ne zovu. Ali ne zovem ni ja njih. Pa ko duže izdrži… Roden sam 1953. g.(Bik), u Novom Sadu, u gradu kroz koji protice Dunav… U Evropi, formalno… Išao sam u gimnaziju, ali nisam maturirao. Studirao sam geografiju, ali nisam diplomirao… Sve u svemu, nije baš sjajno, ali je ipak korisnije nego da sam u meduvremenu doktorirao marksizam, kao neki moji ambiciozni vršnjaci. Vojnu obavezu sam regulisao, u celosti, nisam osudivan, ni krivicno gonjen, i nisam bio clan Saveza komunista. Nosilac sam najvecih društvenih priznanja, od kojih nemam ni najmanje licne koristi. Ubrajaju me u prvih pet kantautora u našim zemljama, ali u našim zemljama ima taman toliko kantautora da, kako god okreneš, moraš biti medu prvih, i jedinih pet… Snimio sam deset singl i devet LP – ploca. Pozlatile se, dao Bog… U anketama pojedinih dnevnih i nocnih glasila, i na sumnjivim festivalima, proglašavan sam, u više navrata, tekstopiscem, kompozitorom, pa cak i pevacem godine, što samo potvrduje sumnje da je sve to namešteno i neregularno. Profesionalnih uspeha imao sam, hvala na pitanju, a jedan od tih, na samom domaku istorije, je i Poslednja jugoslovenska turneja, u maju 1990. Poslednja jugoslovenska, ne moja… Jedva cekam da vidim ko ce sledeci “napuniti” Skoplje, Niš, Beograd, Sarajevo, Zagreb i Split, o istom trošku… Trenutno propuštam visinu. Pred narodnjackom najezdom, povukao sam se u utvrdene gradove. Živimo, još uvek, u Novom Sadu, gde sam za sebe placam socijalno i penziono osiguranje. O porezu da i ne govorimo… Oženjen sam, sretno, devojkom po imenu Olivera, ponosan sam otac dve lepe devojcice. I gotovo… Oni koji su me zavoleli po muzickoj liniji, znaju štošta o meni. Oni koji me dosad nisu zavoleli, i nece, bojim se… Ni zbog ovog romana. Mog prvog inace… Pardon… Prvog koji je duži od šest minuta…