SINISTER

You are one of the more creative of the dictators. When not writing poetry you're devising your own version of communism. As over two million Chinese staved to death because of your little experiment you should have stuck to writing sappy songs!
What tin-pot dictator are you? Take the "What Dictator am I?" test at PoisonedMinds.com
sinisa stojanovic --
[noun]:
Ma ko sam to ja?
Zrno mene, i navike tog
Bezbroja sa polja stvarnog;
Točionik tuge, i volje što se iznad šavova diže,
Palac, što se u grču pesnice skriva
Usna, pod zubom i plač suze sreće što sniva;
To je pogled, izgubljen u misli
Što daljine ne vidi, već se kida
Čovek bez vida, i sluha, što muziku sluša;
Gleda zaleđena duša,
Otkrovenje traži, prosjak bez stida
Å to od snova moli, onog koga voli;
Bolest i gad, nad rekom bistrom Å¡to se manta
Ogromna, od brega, odvaljena santa
I drvo od Å¡ume, Å¡to se ne vidi;
Krik tako glasan i konstantan, da se i ne čuje
Bledilo i prozrak, u oluje
Å to se presniva,
Dal čovek sam il'žena kriva ;
Odron, što ruši se sa poroznih stena,
Dal sam stvaran il' to snom ja stvaram?
Duh sam ja a ne biće,
Huk zelen, što nebo para dok sviće,
Grozd svenut sladak, ali ne svanuće;
Suvo, na kiši, orošeno pruće.
ONTOLIRIKA I SUNSET
Ljudi se čiste mnogim stvarima.
Neki bananom neki metkom
Jer svako od nas drugacije vidi,
Osećaj krivice.
Ljudi rade na sebi raznim stvarima.
Neki ašovom neki mistrijom
Neki kopaju a neki malaju,
Neke stare rane.
Ljudi donose odluke na razne načine.
Neki idu dalje
Neki protiv sebe
Jer neko od nas čuje zov, a neko refleksiju
Unutarnjeg glasa.
Ljudi vide sebe u različitim stvarima
Neki u zidu neki u ponorima
Jer svako želi da sakrije
Svako želi da se otkrije
U granicama.
Ljudi pišu različite pesme
Neki pevaju životu
Neke život speva
Jer neki su melodije, a neki samo reči
Uživaju u plesu,
Ili traže objasnjenja
Ljudi vole različite stvari
Neki sebi bliske neki pak daleke
Jer i tu je isto
Ko sa zidom i ponorima
Dvosmerno smo bliski
Traganjem i begovima.
VEÅ TINA
Veština pomeranja nije stavila jasnu granicu između nas i
senki
Ljute se obzorja očnih kapaka istorije
menjajući dioptrije
Ruke sabiru graktaje instant petlova iz kesice
I puze pred nogama veličanstvenog sina brzine
Okviri prolaznog puni se prelivaju preko rubova usana
I sipaju reči u sapunske opere što peru šupljoglavosti
Oblici I tonovi obešeni o glavu metronoma
Spušteni na zadnju kotu satare vremena
Mlataraju bezglavo
U dnu komadine leže izudarane fortisimom ustaljene
masturbacije Prelistavajući utiske nedelje
Gizdava krava je lipsala ližući zemlju nade
I zemlja je zasijala sjajem kornjačinog dupeta
Sve je savršeno dok objektiv leži skriven duboko
U jajniku sestrice amebe
Nevinost njenog pogleda će jednom zasigurno ubiti
Sićusnost je varka bezazlenosti srnećeg pogleda sa bombom u
zubima
ÄŒiji se otac bori za slobodu
A majka ispisuje račune
Profakturu iracionalnih cifara koje dugujemo vremenu je
nemoguće isplatiti
Sa obzirom na inflaciju života
Mozda je to srećna okolnost
implozije.
ZA DECU
Da li noći vole dane
Da li drva vole trave
Da li brige lome glave
Da li vrane vole ždrale.
Da li crnci piju kafu
Dal’ je šećer brat od soli
Dal’ pas laje uvek isto
Da li laje da te voli.
Da li krivi znaju reda
Da li krive vole prave
Dal’ se pingvin plaši leda
Dal’ je medved zvan od veda.
Da li lišće ima dušu
Da li čovek ima roda
Da li sunce voli dugu
Da li nebo ima Boga.
Sreca trazi zavisnost
"Sreca zahteva opsesiju".
..I dobija opsesiju.
Dobije uvek ono sto trazi.
Bez izuzetka.
Jer ..
Sreca je otelotvorenje nasih traznji.
Teznji.
Personifikacija osecanja.
Obozavanje zivota.
Bila to zavisnost ili ne,
mnogo toga zavisi od
prirode odnosa
snage povezanosti.
Ontoloskog stremljenja ili sapatnistva.
Najlepse ga je zvati imenom onog prvog.
Imamo pricu o Narcisu
Koji se udavio gledajuci "u sebe".
Zagledan u sopstveni ponor utopio se u njemu.
Nije mogao naci refleksiju vec samo beskraj.
Nije se imao za sta uhvatiti.
Nije iskoracio van praga zatvorenog sopstva.
Nije kopnio vec posao onome iz cega je potekao.
Misleci da se vraca sebi.
I nestao je u bezdanu.
Nije razumeo reverzibilnu prirodu zivota.
Ogledamo se suprotnostima.
Pripadamo dualizmu.
I uvek kroz nasuproceno dolazimo do zamisljenog.
I kroz zamisljeno do suprotnog od njega.
Svi smo mi nule jedni drugih.
Poceci i krajevi.
Dokle sezemo iskazujemo u susretajima.
Nalazimo svoju bit.
Svoj Bit.

krila jos sire.
Takva je priroda impulsa.
i njega mora biti
da bi i zivota bilo.
Jer..
Jednosmerno vodi eksploziji.
Ili imploziji.
A oni su kraj impulsa.
kraj pulsa..
inpulsa..
Bavili se mi fizikom.
metafizikom
ili kvantnom fizikom
trazimo istu sustinu
i nalazimo iste odgovore
u svakom sloju postojanja.
Postoji ono moguce, relativno i pozeljno..
A samo je jedno istinito.
Tu se mi nalazimo.
Kao tezista postojanja.
Kao duse kosmosa, koje mu potpomazu
da stoji ceo.
I kada god mu je tesko i kada nesto mora da zrtvuje radi
svoje stabilnosti,
on zrtvuje nekoga od nas.
Imamo svoj smisao.
Dokaz smo da negde postoji lepse mesto..
ili se trenutno negde tamo gradi.
Jer ako.....
ako smo samo refleksije zvezda ..
Onda su i zvezde nase refleksije.
I ako smo mi ovde lepi nismo jedini lepi
i nismo lepi iz dosade
vec iz potrebe.
Necega lepog da se u nama ogleda.
Ogledajmo se i mi u njemu onda.
Jer..
nismo mi sopstvena ogledala.
I retko sta nam pripada
Vec smo samo necega dostojni.
I mozda je pesma sve ovo sto ti pisem.
I poezija vise nije kao sto je nekada bila.
a nismo ni mi isti ljudi.
Pokusaj verbalizacije neizrecivog
je blizak slikavanju nevidjenog,
i predstavlja odraz vrsne hrabrosti
ili vrsnog ludila.
u svakom slucaju jedno je sigurno...
to je slika na koju niko ne moze ostati ravnodusan.
a Stendal ce bolje reci.
Sinister "Mamonova Hagada" test at bundolo.org
Kaljuga(obscure)
Tugi oprošteno jemstvo je varka, izgubljenog bogatstva
Å to isceljuje crve
Lukavosti
Dok ošamućeni bezumni, izgaraju za svoju pobedu
Na penalima .
Oštećeni fraktali stoje iza ponosa
Kvartala.
Blagi čije je carstvo, naslađuju se pravednošću
Nad tuđim greškama,
I odlaze uvek uplakani sa mesta, gde ostaviše svoje glave
U krilima neutešenih majki,
Što ih zadojiše.
Pokošene trave, ne zarastaju vec urastaju
U tela osmuđenih
I proždiru ih mrseci se zauvek
Sa njihovim okoštavanjima
Savesti,
Na grudima, što dižu se visoko
Ne bi li prepukla, počivaju šuplljine
Uzdaha.
U dvoboju, pred Å¡irokom audijencijom
Namernost ubi srazmernost,
Nadmenost ubi pravednost,
Nečisto ubi rečitost,
Uvrezi se i kuga duha;
A kola nikako ne odnose mrtve duše
Jer, niko ne plaća
Vozača
Već samo trovača.
Vedrije teme, smeju se staklenim osmesima
Izgovarajući sluzave silikonske nizove,
A ne žele se družiti, u iznajmljenim terminima tragedije.
Izvestaj Apostrofima o Antropomorfima..
“Nauči da gledaš lepšu stranu života?“
Nije li to stvarnost neuporediva sa najluđom maštarijom ili snom?
Nije li to svet slobode o kome svi idealisti pišu;
nismo li postigli baš sve ono što smo oduvek potajno želeli?
Pa nije li to divno, krasno, smešno i vredno uživanja?
Naravno da jeste.
Poslednji stadium sreće zvani ludilo.
Ipak ne zaboravimo to da je najbolji lek - smejati se,
pričati, osloboditi se, pokazati zube, udariti u bolnu
tačku , otkinuti mačetu glavu , proživeti katarzu ubistva,
jedno brutalno zadovoljstvo koje će te držati
čvrsto, visoko i uspravno, a istovremeno terati na muku
i mokar san.
Čizma glavu čuva ali ćud nikada.
Jedna opskurna sistematična nauka, hermetična i okrutna
pleše po organizmu ljudskoga nadanja.
Očekivanje iznuđuje razočarenje.
Krdo je u stampedu, ludom trku, traga za hranom, novom
blagorodnom ispašom. Stari dobri virus traži plodno tle
da opustoši, ali
ostaje nezadovoljen.
Neko je već to uradio pre njega.
- “Kolega je već bio tu, svratite sledećeg meseca.“
Proces regeneracije mora biti izvršen, tako zakon nalaže, u
suprotnom nećete imati šta da uništite, nećete imati
čime da se hranite, nećete više imati ni o čemu da
pišete.
Čovek - (med.) vrsta kosmičkog inteligentnog virusa koji se
progresivno širi. Posebno je važan i interesantan jer
deluje isključivo na jedinke svoje vrste kojima se
hrani na nama, za sada, nepoznate načine.
Destruktivan je, nestabilan i nepogodan za prirodno
stanište jer ostavlja za sobom suviše organskog i
neorganskog izmeta, pošto je najveći svaštojed ( jede
gvožđe, plastiku, veštačko meso, pije naftu, guta
bele, žute i crne kristale). Može da radi i na stuju, i
đavolski ne želi da umre posto mu je smrt najgori
neprijatelj po njegovom shvatanju.
Ima shvatanje i svoje postojanje naziva život.
Suštinski se hrani interaktivno komunikativno, gde energiju
crpi iz složenih glasovnih radnji koje on
"naziva" reči.
Tu se on traži i dobija svoj smisao.
Te glasovne frekvencije mu, na nama još nepoznat način,
saopštavaju šta bi on kao jedinka trebalo da radi.
Sudeći prema izvesnim zaključcima postoje razni vidovi

iskrivljenih ili zarotiranih frekvencija koje kod
jedinki uzrokuju efekte iskakanja i alarmantnog
destruktivnog ponašanja. Za takve fenomene vezan je tip
laž ili lie, tip koji postaje sve zastupljeniji.
Frekvencije se zvučno mogu bitno razlikovati u različitim
stanišima
i u različtim grupacijama, pa su virusi prirodno
ekskomunicirani jedni od strane drugih.
Tokom perioda posmatranja, u predhodnosti, iz istog razloga
pribegavali su sili kao jedinom rešenju i
sprovodili represiju u cilju “boljeg i lakšeg“
razumevanja.
Naspram toga da ta pojava nije sasvim iščezla, koriste se
metodi prevođenja, pa komunikacija postaje sve uljudnija.
Prevođenja su sasvim izvesno moguća iz razloga što je vrsta
virusa gde god ona bila, ista, i potiče od
zajedničke pramatice.
Jedinke traže i šalju, sa odstupnicama, iste poruke,
zadovoljavajući svoju iskonsku halapljivu prirodu,
imajući zajednicke želje koje traže ostvarenje, snove koji
se prenose sa generacije na generaciju. Ta se
zaostavština snova taloži u zemljištu, vazduhu, i oni je
primaju svakim dahom, svakim gutljajem i rečju od
svojih
praprapredaka.
Planeta je dokazano okrugla, tako da je
vremenom ostvarena jedna velika pulsirajuća vibracija
koja govori.
Ali ipak, moramo nagovestiti još jednu kategoriju vrlo
bitnu za razumevanje ovog kosmičkog fenomena zvanog
čovek.
Naime, ovaj virus ima veliku nagonsku potrebu za
posedovanjem, koren i uzrok tog činjenicnog stanja jos
nisu pronadjeni. POSEDOVANJE ili POSSESSED u bazičnom
označavaju imanje ili posednutost u oba slučaja
(opsednutost posedovanjem), tako da su kod čoveka ta dva
značenja često jako pomešana i međusobno zavisna. U
skladu sa time on se svesno ili nesvesno ponaša u
odnosima. On je gramziv, hteo bi da ima sve, naravno,
mozda ne u isto vreme ali ne isključujmo i tu opciju za
sada; pošto pričamo o štetočini kakve nema nigde u
kosmosu.
Stalno je nezadovoljan (nazadovoljan), odnosno nemiran ,
nestabilan i rizičan. Postoje relevantni dokazi, do
kojih se došlo obzervacijom, koji dokazuju to da kad je
jedinka zaposednuta nezadovoljstvom oseća da je nesto
izjeda iznutra.
Takvo je jadno stanje, pretpostavljamo, neizdrzivo za
jedno osetljivo, bezumno i nežno biće kakav je čovek .
On mora da se toga reši time što će progovoriti i
osloboditi se muke razmišljanja.
Zato, prema svemu izloženom, čovek govori zato što je
nezadovoljan, da bi se zadovoljio, da bi zadovoljio
drugog, ostvario snove, lične, svojih pra predaka i imao
sve. Ali on to "sve" naravno ne može imati i osuđen
je na nesreću sopstvenom glupošću da bude jos
nezadovoljniji, i želi još više jer je iz iz frekventnog
govora neke druge jedinke čuo za jos jedan
san i vezao ga za svoj emotivni gabarit.
Ljudi da su zadovoljni sigurno bi prema svemu sudeci
potpuno ućutali.
Onda bi i preci, najzad, mogli da se odmore, znajući da su
im potomci zadovoljni.
Svoju superiornost, ova kultura mikro organizama, gradi i
na poređenju sebe samih sa paralelnom kulturom bakterija
kojom se ovi prvi, takodje, ali na mnogo
očigledniji način, hrane.
Zovu ih po rasama a neke pouzdano zovu i krave.
Nazivaju ih nižim bićima (što nema smisla s obzirom da su
neka mnogo viša, ali zanemarimo ljudske praznoglavosti)
i terorišu ih gde god ih nađu. Fizički
nasrću na njih bez predhodne objave rata, na najpodlije
načine ih sakate uništavaju ih i razaraju im
legla iz razonode ili for fun, (lov,sport - za ove reči
još nismo našli razumnu povezanost).
Bakterije po svemu sudeći vrlo ćutljive i zadovoljne trude
se da ne učestvuju u tuđim razmiricama, žrtvuju svoju
vrstu u zalog nečega što analoški odgovara ljudskom
pojmu kulture.
(koju je čovek mnogo više pothranjivao dok je bio bliži bakterijama, ili je i sam nekada bio bakterija pa je neobjašnjivim procesima izmutirao u virus).
Virus je počeo , kao što smo rekli, da sanja neke tuđe
snove i isto tako da se bavi ritualima i magijom.
(izvučeno iz konteksta istorije književnosti - pisanog
govora predaka). Žrtvuje se I odriče svega onoga što je
nekada bio selektivno eksterminirajući bakterije, da bi dobio opet i više jer veruje u povratnu i reverzibilnu moć
prirode uništenja. Postoje slučajevi u predhodnosti koji
nam govore da su ljudi svojevremeno žrtvovali svoje
jedinke. Pretpostavljamo da je to činjeno iz
ubeđenja da im je čovek najprioritetniji pa su ga više i
zalagali. Te su kulture bivale ugušene silom i represijom jer nisu govorile na istim jezikom sa
"progresivnijim" opcijama .
Još jedna od delikatnih tema koja učestvuje u komponovanju
karaktera i koja povezuje sve te nakaradne
i fantastične funkcionalne elemente u jednu
neraskidivu simbiozu, je to da čovek veruje u to što
radi, Å¡to je i postalo ultimativni uslov za delovanje i
činjenje aktivnosti bilo koje prirode.
Vera je nekada sasvim, u počecima, bila povezana sa
ljudskom kulturom i služila je u povezivanju zajednice
putem jednog velikog zajedničkog sna, što je,
dok je trajalo, imalo sasvim pozitivne (ili pozitivnije)
efekte i ispostavljalo mnogo manje
komešanja i nezadovoljstava. Međutim, danas, u zajednici
virusa niko ne veruje i u suštini ne želi da deli svoj lični mali san ni sa kim, propagira ideju
individualnosti kao novi filozovski moto.
Možda ce jedinka ući u neku kompromisnu organizaciju
izgubljenih i dezorijentisanih koji su se skupili oko
tuđeg sna, ali su na kraju krajeva tu samo da bi dobili viši socijalni status i imali potkrepljenje za potajni
nastavak ostvarenja svog skrivenog ličnog otuđenog cilja.
Naravno, okrenuli bi leđa zajednici čim bi im se za to
ukazala prilika, i ostavili krdo zbog opurtunizma.
Tako da je svaka jedinka svojom novom suštinom ili izborom
osuđena ili predodređena da luta, bude usamljena, ni sa kim ne deli nista zaista svoje, ne
prihvata tudje osim u slucaju da mu to do kraja službuje
bez nadoknade I očekivanja, veruje u sebe kao malo
božanstvo.
Ne shvata da ga takva politika življenja vodi u potpuno samouništenje, koje ona deklerativno nikako ne želi .
Onda se samo može ostaviti otvorenog prostora za nova
pitanja I polemike na konto smisla I življenja ovog malenog izgubljenog, samoubeđenog i ubogog stvora kakav je
ovaj naš predmetni.
Želimo mu svu sreću.
Jer prilično će mu biti potrebna u budućnosti…
Kraj izveštaja.
Which Greek God are you most like?
created with QuizFarm.com
You scored as Poseidon
You are Poseidon, god of the sea. Your weapon is the Trident which can shatter any object, and make the Earth istself shake. Even though in Zeus's shadow, you are still respected by those who love the sea.

Poseidon

Aphrodite

Hephaestus

Hermes

Hera

Zeus

Artemis

Nemesis

Athena

Ares

Hades

Hestia