Косово је Србија!!! - догодин

Myspace Layouts - Myspace Editor - Image Hosting

Поштовани Председниче,

Након сазнања да ћете пред Саветом безбедности говорити о ситуацији на Косову и Метохији, пишем вам ово писмо у мрклом мраку, јер поново нема струје, и молим Вас да га, уколико сте у могућности, прочитате. Слободна сам да Вам пишем јер сам Вас упознала када сте били код нас на Косову, била сам и ја код Вас у Београду, а највише због тога што знам колико бринете о деци на Косову и Метохији.Док Вам пишем ово писмо, осећам се као лист на ветру који не зна на које ће стране ветар да га понесе, као и мене живот јер никакве заштите немам. А ко да ме заштити? Оца немам. Нестао је 1999. Ја сам једно од многе деце која се окрећу када чују реч тата не би ли међу реком људи која корача угледала и свог оца. Ја сам дете с Косова и Метохије, имам петнаест година, рођена сам на Косову и Метохији и још увек живим на Косову, али не у кући у којој сам рођена јер је моја кућа до темеља спаљена и порушена. Сада живим у туђој кући. Шта још треба да се догоди па да мој бол буде неизлечив?Зар није довољно што сам оца и топли породични дом изгубила? Зар треба да и с Косова одем где леже кости мојих најмилијих? Хоће ли се онда ветрови смирити? Сва деца на свету имају своје другове, а мени је страх постао нераздвојни друг, страх од новог јутра, страх од првог сумрака. Срећна сам једино док сањам да слободно трчим по росном пољу или се без страха играм са другарицама на улици. То је моја срећа, али то је само сан. Да ли тај сан може постати јава? Да ли ми неко може вратити оца, топли дом, да ли ми неко може вратити детињство? Када би киша настајала само од мојих суза, падала би сваки дан. А када би се скупиле све сузе деце с Косова и Метохије, настала би река суза, већа од свих река на свету.Зажмурите само на тренутак, и замислите Вашу децу, уплакану и у страху. Замислите своју децу како без радости дочекују најрадосније празнике, замислите како су им очи пуне суза и срца пуна бола. Е, то сам ја, то су деца са Косова и Метохије. И зато Вас, Председниче, молим, због свих дечјих суза, због свих наших патњи, због рано отворених рана које никако да зарасту и које остављају огромне ожиљке, пренесите свету моју чисту, дечју поруку. Одузето нам је право на безбрижно детињство, право на слободу, право на срећу, одузета нам је топлина породичног живота; нека нам не одузму право да живимо на земљи у којој једина топлина излази из земље јер нас греју кости наших најмилијих.

У нади да ћете ово моје писмо прочитати, пуно Вас поздравља и воли Ваше дете с Косова и Метохије.

Слободанка Тасић, село Бостане, јануар 2008.

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА!