Ваљево

Није још у људској историји било важније цивилизације без неких чудеса, па мора и Ваљево имати својих седам чуда. Прво по реду је сам град који је у нељубазним временима често губио станаре и неимаре своје, али никад добре обичаје. Бивало је да остане само један оџак, па и тај се димио на ваљевски начин. Тако и сада, док се по свету доплаћује соба с погледом на море, Ваљевци у здрављу проживе живот с погледом на Ваљево, свакој згоди на видику. Чудо једно су и Ваљевци, главом и брадом. То је народ благородног духа, тананог слуха, најчистијег српског говора, дугачког језика, без претеране склоности према скромности. Ваљевци се, утврђено је, не рађају него се тиће, јер су из корена који се не да ишчупати. Са туристичког аспекта представљају неупоредиву компаративну предност, јер Ваљевцима госта - никад доста. Ко је чуо да најбоља вода испод букових жила извире, лако ће појмити какво је чудо Градац, настао из понора Забаве са Повлена и Буковске реке са Маљена, који целим током залене и расхлађују шумска врела и студенци. Четрнаест километара кањона и ливадица, букова и вирова краљевске репутације, јазова и воденица - има своју климу, биљни и животињски свет у којем поскок и видра нису реткост. Кад се већ у њему лове трофејне поточне пастрмке, познате чистунице, није чудо што се река Градац без зазора пије. Чудо над чудима је да се сви чуде што је баш Ваљевцима положај богом-дан, а нико се не чуди колико су ови часни занесењаци богоугодних и народу полезних дела код себе и наблизу себи начинили. Истине ради, и ова мапа показује да се из Ваљева, лаком шетњом на све стране света, може видети више него на другом месту из авиона. А није чудо да међу Ваљевцима творачки занос не малаксава. Ваљевска кухиња, и дословно и пренесено, има заслужено укусно место на списку чуда. Из историје знано је већ и лагано предјело од сира, кајмака, вруће проје и осталих мезелина, поткрепљено најбољом ракијом на планети. А онда, по протоколу, домаћин или угоститељ беспомоћно призна: Поштено речено - јагње је печено! Јагњећи родослов указује на Ваљевске планине, фуруна се ложи шљивовим ограњцима и то је за чудо довољно. Ваљевке нису шесто него највеће чудо ваљевско, али им шесто, типично ваљевско чуло, даје моћ да свет окрећу око малог прста. Рађају се као принцезе, васпитавају за даме и стасају у лепотице са непристојно мало година. Особен начин на који шетају књигу привијену на груди изазива тахикардију у круговима мушког пола, а злоупотреба модних лудости у сврху залуђивања већ је традиција која се преноси са мајке на кћерку. Звучи чудно, али за друштвено - политичке, привредно - туристичке и остале активности Ваљеваца, добро је што се доличан број Ваљевки на време разиђе, да несебично улепша и друге делове света. Чудо каквог нигде нема зове се једноставно ВАЉЕВСКА ПОДВАЛА. Никад нигде доказана, али песмом опевана, ова друштвено - историјска појава може се узети као права мера завидљиве сумњичавости такозваног окружења. Чак и кад су други преко реда грабили, а Ваљево џаба зевало - ко би веровао да то није ради неког будућег, великог ваљања?! Суштина Ваљевске подвале у томе је да се не зна шта је и кад ће да буде, е да би сви вазда мотрили Ваљевце - заточнике духа.Бранко Лукић

Myspace Layouts at Pimp-My-Profile.com / Basics