Мераклије Ниш

MySpace !Мераклије настају у септембру 1989. године, три дана пред првенствену утакмицу Раднички - Црвена Звезда мада је и пре тога такође било организованог навијања на југу Чаира. Прво велико и организовано навијање десило се 1962. када је Раднички изборио свој први улазак у прву лигу, против Вардара, када је неколико хиљада навијача из Ниша окупирало Скопље и навијало за тадашње "плаве". Већ наредне сезоне прва прволигашка утакмица Радничког обележена је и првом кореографијом. 23. септембра 1962. на утакмици са Црвеном Звездом. На источној трибини Чаира изронио је транспарент "РЕАЛ СА НИШАВЕ" који је својом дужином од око 20 метара и висином од 2 метра деловао импозантно. По њему је Раднички нешто касније добио и надимак с обзиром да се транспарент могао видети на свакој утакмици Радничког на Чаиру у периоду 60-их. Од тада па надаље нишки Чаир важио је за врућ терен гостујућим екипама делом због игре Радничког а делом због паклене атмосфере коју су правили његови навијачи на свакој утакмици и који су попуњавали трибине неретко до последњег места. Међутим, прво навијање у ултрас маниру везује се за учешће Радничког у купу UEFA (1980-1983) када се каче и први транспаренти (РЕАЛ ИЗ НИША ЕВРОПОМ ЈУРИША, РЕАЛ ИЗ НИША СВЕ РЕДОМ ШИША), палили су се димњаци, певале песме. У сезони 1983/84 Раднички губи од Партизана (0:5) што доводи до улетања навијача у терен, паљења застава, сукоба са Гробарима и коначно до распада групе навијача на југу. У наредној сезони многи се одричу Радничког пошто су веровали да су утакмице у овој сезони махом продате, од чланова управе. Раднички је те сезоне завршио последњи на табели тако да је испао у другу лигу. После једне године играња у другој лиги Раднички се враћа у елитно друштво, али никада више није конкурисао за врх табеле. Те 1986. када је Раднички поново изборио улазак у прву лигу. Треба поменути и гостовање Београдском Раду када је око 500 Нишлија бодрило Раднички на Бањици у одлучујућем мечу. Од 1986. до 1989. није забележен никакав облик организованог навијања у највећем граду јужне Србије. Али у септембру 1989., три дана пред утакмицу са Црвеном Звездом, доноси се одлука о оснивању нове навијачке групе која ће бодрити Раднички и стати раме уз раме са осталим навијачима тадашње Југославије. Узевши у обзир све предлоге, којих је било пуно (Мераклије, Војводе, Гвоздени пук...), најватреније присталице радничког једногласно прихватају предлог Цација, једног од виђенијих на југу у то време, тј. име Мераклије. У својој првој години постојања Мераклије нису могле да заблистају на тадашњој навијачкој сцени. Главни фактор у томе су биле нишка полиција, која је у то време важила за једну од опаснијих као и управа клуба на челу са Миодрагом Кнежевићем. Наиме, већ на трећој утакмици коју је Раднички играо на Чаиру након оснивања групе (против Војводине (0:3)) дошло је до велике туче између полиције и Мераклија проузроковане певањем четничких песама на југу. Полиција је покушала да избаци Мераклије са стадиона тако да је дошло до туче. Тада се против Мераклија окренула и нишка публика са западне трибине, где су наводно седела ''нишка господа'', скандирајући "убијте копилад", "избаците их напоље", "бубањ, бубањ" (нишки спомен парк стрељанима у другом светском рату) итд. После избацивања Мераклије одлазе испод западне трибине и настаје општи хаос. Прозори на аутобусу Војводине су били полупани и поред њих околни аутомобили. Према западној трибини су летеле димне бомбе, петарде, камење... После ове утакмице челни људи Радничког су на све могуће начине покушали да расформирају Мераклије, пре свега кроз чешће и учесталије присуство полиције на југу Чаира. Након ових догађаја Нишки тифози су пробили сопствену медијску блокаду, а чак су и званичне новине Српског Четничког Покрета напале Нишку полицију због ових немилих догађаја. Пред сваку утакмицу са Хрватским клубовима, већ традиционалне су биле сачекуше на железничкој станици, увек без успеха јер ниједна хрватска група није допратила свој клуб на гостовању у Нишу. Неколико пута су та чекања доводила и до инцидената са полицијом, а већи нереди су били пред утакмицу Раднички - Динамо (5:4). Група је 1990. године, када је навијање на овим просторима доживело процват, имала око 1000 чланова, не само из Ниша него из Лесковца, Пирота, Алексинца, Приштине и осталих градова мада се на утакмици против Хајдука (5:1) окупило око 2000 најватренијих присталица Радничког. Још од почетка Мераклије су се истицале лепим транспарентима (Мераклије-Ниш, Било куда уз Раднички свуда, Бригате Фанатико, Наисус, Реал Барабе, Бикови, Тифо Клинци...). Прва званична застава Мераклија која је окачена на јужној страни чаира била је "Мераклије-Ниш", нешто пре оснивања саме групе на утакмици против Борца из Бањалуке. Првој генерацији Мераклија пиротехника није била јача страна. Такође су и гостовања била ретка пре свега због лошег односа са управом клуба. Што се тиче структуре нишких Мераклија, још на првој утакмици када су се појавиле у јавности, на југ Чаира су се сместили нишки Гробари и Делије, новопечене Мераклије, градске фаце и како рече један од вођа у то време разни "дрогољуби" и "нишке новопечене силеџије". Распадом бивше државе група се расчишћава и остаје без нишких Гробара и Делија, који су до тад чинили језгро Мераклија, као и без већине старијих чланова који су завршили делом у затвору, а делом у војсци. Вођство групе преузима млађа генерација Мераклија која ће предводи нишке ултрасе у наилазећем периоду. Први задатак у новој скраћеној лиги био је маркетиншки развој Мераклија. Нови људи у управи нишког Реала су убрзо почели да исправљају грешке својих предходника и одлучили се на максималну сарадњу са својим навијачима. Сходно поруци са транспарента "Било куда уз Раднички свуда" Мераклије су пропутовале целу државу. Биле су присутне на свим утакмицама које је Раднички играо као гост у Београду, Новом Саду, Бечеју, Зрењанину, Кули, Никшићу, Суботици, Крушевцу и многим другим градовима. У том Периоду идол Мераклија био Зоран Банковић који ће у срцима Мераклија већно остати упамћен као легендарна петица (#5). Традиционално Мераклије су биле најбројније у Крушевцу где по правилу увек долази до инцидената са домаћим навијачима или са полицијом. Из тог периода треба поменути и братимљење са групом Blue Marines из Суботице као и навијачком групом Варвари из Подгорице, а Мераклије су и дан данас у изузетно добрим односима како са момцима из Подгорице тако и са Суботичанима. Највећу одбојност Мераклије имају према навијачима из главног града, што су и показали на утакмици са Црвеном Звездом када су на истоку окачили малу заставу са натписом "Мењам Београд за Книн". Говорећи о инцидентима чији су виновници били Мераклије под број један треба ставити нереде на утакмици Војводина - Раднички у Новом Саду, одиграној 1993., године када је каменована прво источна трибина Вошиног стадиона, а потом и ''СПЕНС'' као и аутомобили испред стадиона, а полупана су и сва стакла на локалима испод северне трибине. У сезони 1993/94 до великог инцидента је дошло и са Индијанци из Зрењанина када је настала велика туча испред Чаира. Такође треба поменути гостовање у Крагујевцу 1997/98 када је разлупан аутобус ГСП након великог дивљања по граду. Мераклије ће запамтити и Гробари из Књажевца којима је одузета застава ''СТРАХ'', а запамтиће их и Делије из Власотинца чији је транспарент сада у трајном власништву Мераклија. У сезони 1995/96 након туче са Јакузама одузета им је, тада најлепша, застава ''TOTAL CHAOS'', а те исте сезоне исцепан је транспарент навијачима из Земуна. Мераклије су у том периду често користиле пиротехнику како кући тако и на гостовањима. Бакље и димне бомбе биле су а и даље ће бити основни инструмент за дизање атмосфере на Чаиру. Што се тиче осталих видова навијања Мераклије су прву кореографију направиле новембра 1995. на утакмици са Црвеном Звездом кобинацијом црвених картона баклљи и димњака. У том неком другом периоду навијања на Чаиру, Мераклије су биле најпоносније на своје транпаренте, који су реално спадали међу најлепше у тадашњој Југославији. Међу њима су се истицале заставе South Boys, Red Chaos, La Mafia, Fedayn Unity, Brigate Fanatico, Јужно Пругаши, Ицепи Ги Сви и тада друга по дужини застава у земљи МЕРАКЛИЈЕ-РАДНИЧКИ-НИШ. У периду од1994-98 Мераклије су забележиле златан период у својој историји. Повремено се пратио и рукометни клуб Железничар.Било је и невероватних наступа у хали са преко 1000 људи у копу, константна бројности и одличне бакљаде посебно на европским куповима између популарног Жеље и Лемга као и Гудмеа. На југу је била и сјајна skinheads екипа са заставма "Skins of Nish" и "КО НАМ ДА ГОЛ ДА МУ УМРЕ МАЈКА". 1998. неколико интерних сукоба доводи до осипања групе. Период после 1997. па све до данс је период таворења клуба са великим успонима и падовима. Чак је у том периоду и стадион почео да пропада тако да данас имамо ситуацију да источна и северна трибина нису у функцији. Мераклије су поново заблистале у сезони 1999/00. и то је последња сезона која је облежила Мераклије као масовну и добро организовану групу. Тада је Ранички просто био неприкосновен на Чаиру али је и тад традиционално пружао лоше игре на гостујућем терену. То је бољка која прати овај клуб малтене кроз целу његову историју. Језгро данашњег копа чине људи који су управо тада почели да долазе на југ и укључују се у рад групе. На југу се често могла видети застава NIASSUS GIRLS (женска група, мора се признати доста фајтерски настројена). Биле су активне и раније. Сезоне 2000/01 Раднички испада у другу лигу. Већ од сезоне 2001/02 бројност Мераклија кретала се до 100 људи код куће и око 50 на гостовању. Те године одрађена су многа гостовања у местима без организованих навијачких група тако да је она била поприлично неинтересантна. Такође, те године забележени су инциденти на гостовању у Крушевцу са полицијом приликом паљења заставе ''TOTAL CHAOS'', која је раније отета Јакузама. Раднички је као првопласирана екипа изборио пласман у прву лигу због чега ће касније и зажалити јер је та сезона била једноставно кобна за нишки тим. Раднички је сезону завршио на последњем месту забележивши само 2 победе, 5 нерешених утакмица и чак 27 пораза! Многи су тад стекли утисак да се организовано радило против Радничког јер је био непожељан у лиги где су били махом Београдски клубови. А и стварно је било тако. Суђења која је Раднички доживљавао нису забележена у целокупној његовој историји. Многи су се после ове сезоне тотално разочарали не само у Раднички него и у целокупан Српски фудбал. Била је то најгора сезона у историји клуба, а те сезоне су одрађена неколико гостовања. Број људи са југа се масовно осипа а језгро остаје на неких 50 навијача. Следећа сезона (2003/04) је можда и преломна у новијој историји Мераклија. Забележени су инциденти са Отровима, навијачима Тимока из Зајечара, како у Нишу тако и у Зајечару. Бележе се и инциденти са навијачима Пиротског Радничког као и масовна туча на терену у Лесковцу са тамошњим ''навијачима''. Следеће сезоне (2004/05) је обележена 15-огодишњица постојања Мераклија онако како доликује нишким ултрасима и њиховом имену у складу са не толико великом бројношћу (400-500 људи) као што је знала бити ранијих година. То је почетак успона нове генерације момака на југу Чаира који и дан данас воде екипу. У овој новијој историји значајно је поменути настајање подгупе Мераклије Дурлан, затим и Ултра Коп (која није дуга трајала али је имала значајну улогу у схватању ултра покрета као и едукацији млађих Мераклија). Такође, потребно је напоменути и стварање подруге Local Loyal, Пивопијска Дивизија, Ултра Центар, Bohemians и South Stand Firm чије се заставе и данас каче испред копа Мераклија. Од сезоне 2001/2002 Раднички игра у другој лиги, а број Мераклија не опада већ постепено расте доласком млађих момака који су схватили да не постоји ништа лепше од бодрења свог клуба из свог града па ма где и ма у којој лиги он био. Интензивно се ради на маркетингу (мајице, шалови, дуксеви...) и новом регрутовању младих навијача. У овом периоду памте се и добра издања Нишлија против Црвене Звезде у Купу Србије, Радничког из Крагујевца, Напретка, Чукаричког, Младости из Лучана... Мераклије су присутне на сваком гостовању свог клуба у бројци између 50 и 100. Тотални слом Радничког је у сезони 2008/09 када испада у трећу лигу Србије. Ни ова фудбалска катастрофа клуба није успела да деморалише момке са југа већ напротив. Испадањем у трећу лигу Мераклије су само ојачале, а бројност није опала и тиме су још једном показали верност и љубав свом клубу бодрећи га у Нишу и околним варошицама и селима. Ни у овом периоду Мераклије не оскудевају у инцидентима и добрим издањима. Забележена је велика туча на трибини у Сурдулици између момака из Ниша и локалаца, као и још једна туча у Зајечару против тамошњих навијача. Без обзира на сва дешавања која су их пратила ових година, као и катастрофа клуба, Мераклије су показале да не постоји ниједан разлог који их може угасити и да се на основу њиховог рада оправдано и дан данас убрајају у врх навијачких група у Србији. На све то Мераклије поручују само једно – АКО СИ НИШЛИЈА, БУДИ МЕРАКЛИЈА! .